Još davnih šezdesetih godina prošlog veka, jedan francuski doktor rekao je da se problem zavisnosti bazira na lošem spoju, i to osobe, droge i sociokulturnog konteksta. Moglo bi se reći da to još uvek važi.
Neko je podložniji i teže može da se odupre proizvodima koji izazivaju zavisnost. Sve zavisi od životne priče, ali i preživljenih povreda i trauma. Godine su neosporno faktor rizika. Uznemireni tinejdžer ne može tako lako da se odupre iskušenjima kao uravnotežena odrasla osoba. Problem se javlja i kod starijih osoba. Naime, jedan šezdesetogodišnjak, u paničnom strahu od starenja, lako može da upadne u zamku alkoholizma. Genetsko nasleđe takođe ima svoju ulogu stvaranjem određene predispozicije kod nekih osoba. Ipak, ono nije presudno.
Kada se genetskoj i psihološkoj preosetljivosti dodaju problemi na porodičnom, profesionalnom i socijalno-ekonomskom planu, dotična osoba, suočena sa velikim pritiskom, izlaz traži u nekoj vrsti droge.
Više ili manje brz proces
Zašto se neko odlučuje pre za vino nego za cigarete, ili za heroin pre nego za kokain? Sve zavisi od onoga šta se očekuje: smirenje, doping, "ambis".
Niko neće postati zavistan posle prvog puta. Ali redovna upotreba bilo koje vrste droge brže ili sporije dovodi do stvaranja zavisnosti. Duvan, heroin i kokain (naročito u obliku kreka), po ovom pitanju su najopasniji. Veoma brzo, osoba više ne može bez njih. Alkohol malo sporije deluje na organizam, ali na kraju sve se svodi na isto. Što se tiče kanabisa, čija se upotreba poslednjih godina naglo povećava, naročito kod mladih, on ne izaziva pravu zavisnost u fizičkom smislu reči. Ipak, i ovim osobama je potrebna pomoć za izlazak iz depresije, pomirenje sa samim sobom, roditeljima, kao i spoljašnjim svetom uopšte?
Šta se dešava u mozgu
Duvan, alkohol, heroin, kokain, ekstazi? Sve ove, tzv. psihoaktivne supstance deluju na nervni sistem i progresivno ga menjaju. Stimulacijom određenih neurona u mozgu, ove supstance oslobađaju neurotransmitere, naročito dopamin, koji se smatra prenosiocem zadovoljstva. Novija istraživanja su pokazala da se ovom prilikom oslobađaju i drugi neurotransmiteri, kao što su serotonin (vrsta prirodnog antidepresiva) i noradrenalin.
Kada mozak normalno funkcioniše, kruženje dopamina, serotonina i noradrenalina je vezano. Međutim, droge imaju sposobnost da taj mehanizam rasture. Način na koji toksikoman posmatra svet je potpuno promenjen. Čim više nema uticaja bilo koje vrste droge, osoba postaje preosetljiva na okolinu, savladavaju je emocije i jedini način na koji ona može da prevaziđe tu situaciju jeste ponovno uzimanje droge. I tako sve kreće, a vremenom se i doze povećavaju.
Zašto je odvikavanje tako teško?
Utičući na kretanje neurona, droge ostavljaju dubok trag. Malo-pomalo, mozak se prilagođava i pamti sve promene. A vremenom ih je sve teže izbrisati. Zato se dešava da bivši alkoholičar ponovo posegne za čašom, čak i posle deset godina apstinencije.
Odvikavanje je veoma veliki korak. Ipak, nije dovoljno samo se osloboditi zavisnosti, već je važno i šta će dotična osoba postati posle. Naime, droga utiče na način poimanja stvarnosti, na odnose sa drugim ljudima, ali i na sam identitet osobe. Posle odvikavanja, neophodno je živeti bez "pomoći" droge, a to je veoma dug i mukotrpan proces. |
8.5.2024.